ОДИСЕЈА
Путеви спаса, мноштва су врлети,
Где кости остављају браћа чизмаши,
Погледа упртог у разјарено небо,
Где облаци црвени, кораци су наши.
У колони где боси не стижу далеко,
Из црних им прстију истекао гној,
У усахле им очи под смрзнуте веђе
Селе се ветрови и згаслих звезда рој.
Лешеви посвуда, од коњица гробља,
Без раке и крста, опела последњег,
Румене им крви реке у увирању,
Ушћа им брегови, а гробнице снег.
Чека ли ме стара мати крај огњишта?
Док коса јој мирише на чађ и пепео,
У рукама држи задњи комад хлеба,
Не куша га, брине, јесам ли ја јео.
Кад би знала за постељу од пртине,
За обед што је саздан од шаке пахуља,
Кад би само знала за људске звери,
Како је крволочна та планинска руља.
Покаже бунар, ал’ нам не да кофу,
Па нам дадне кофу, а она нема уже,
Па нам очи пуне, али уста жедна,
Та руља бедна, зар ђаволу служе!?
У рекама мрзлим многи се подавише,
Коњи и волови ко брвна плутаху,
А они им с тела мокру кожу одраше,
Док вирови голе низ воду их гутаху.
Мало је папира да мајци све кажем,
Мало је грлу за речи снаге остало,
Мало је и вечност отети времену,
За несрећу нашу и песма је мало.
Плави се Јадран у луци Валона,
Кршеви за видик с таласима залазе,
Нема нас више у снежним сметовима,
Само смрзле кости вукови сад налазе.
Мати моја већ седа крај огњишта,
Крши болна мршаве и пегаве прсте,
Само каткад уздах с усана јој клизне,
Кад ветар и снег силно се укрсте.
Негде на том Острву, у пар речи,
Уз по коју сузу и смирајног смеја,
Написах јој горку војничку судбину:
-Крвава и снежна беше Одисеја!
Невена Милосављевић
(Посвећено нашим прецима који су осетили страшну албанску Голготу)
